Izlaganje govornika sa otvaranja izložbe „Sećanja“

Izlaganje predsednika Komisije za nestala lica Veljka Odalovića

 

Kraj 20. veka na prostoru nekadašnje Jugoslavije bio je vrlo buran i sa tragičnim ishodom. Posledice sukoba 1990-tih mogu se jasno osetiti i danas. Hiljadama ljudi se u tom periodu izgubio svaki trag, ali tim nestancima nisu samo oni bili žrtve ovih nemilih događaja.

Hiljade porodica je tada izgubilo svoje najvrednije bogatstvo, svoje članove, svoje najmilije.  Pored toga, proterane su sa svojih vekovnih ognjišta, u druge države bez mogućnosti da se jednog dana u njih vrate. Život je tada prisilno stao i za jedne i za druge. Bol sa kojima su se porodice suočile bio je bez presedana. Sa tim bolom kroz ovih bezmalo 35 godina oni su se nosili onako kako su umeli, uz bes, razočaranje, tugu, očaj i nemoć. Međutim, sve te godine različitih emocija imale su uvek nešto zajedničko – otpor zaboravu.

U toj svakodnevnoj borbi za nezaborav obeshrabruje činjenica da su porodice svakog trenutka sve dalje od tragedija, a nimalo se ne približavaju istini. Njihova prošlost stoji u mestu, sadašnjost je neizvesna, a budućnost prema ovom problemu nije blagonaklona. Protok vremena čini da događaji i ljudi neosetno padnu u zaborav kada im se ne posvećuje pažnja. Pitanje nestalih lica od svog nastanka prkosi tom sledu. Dokle god postoje oni koji se bore za razrešenje svake sudbine, zaborav nije opcija za nestale.

Pred nama je 32 rada koji su u saradnji članova porodica i umetnika još jednom oživeli one za kojima se traga, kroz najlepša sećanja na trenutke pred kojima su i vreme i bol nemoćni. Ova izložba je još jedna pobeda ljubavi i uspomena onih čija je žrtva jača od smrti.

Ove priče vam neće govoriti o neporecivoj tragediji koja stoji iza svake od njih. Na njima nećete videti tragove razaranja, uništene crkve i groblja, nećete čuti zvuke oružja, nećete osetiti mržnju. Na njima ćete videti prizore iz toplog, svakodnevnog života, koji su porodicama zauvek surovo oteti. Umesto statističkih podataka i bilansa žrtava, videćete sve što su nestali bili i šta su sve mogli da postanu. Na njima je ljubav u sirovom i jednostavnom obliku, ona koja je nedodirljiva svakom sukobu.

Drago nam je što smo i na ovaj način mogli da budemo deo svetlosti koja obasjava sećanje na žrtve. Ponosni smo na snagu svakog pojedinačnog člana porodica nestalih. Ono što vidite je samo delić. Lično, žao mi je što na izložbi nisu prikazane priče žrtava svih nacionalnosti koje su pogođene ovim sukobima, ali se istovremeno i nadam da će tako nešto u narednom periodu biti moguće. U evidencijama nestalih lica iz celog regiona se nalazi još mnogo priča koje čuvaju slične emocije, porodice čiji najmiliji zaslužuju da budu nezaboravljeni. Inicijative za ovakve izložbe, bilo kroz likovne ili literarne radove, su važne kako bi se još jednom dao glas onima koji ga više nemaju. One daju snagu i porodicama da istraju u borbi sve dok istina ne bude pred njima.

Nevine žrtve su rane naše civilizacije koje zaslužuju da budu zalečene, da više ne krvare, već da njihov ožiljak podseća da se slično nikada ne sme ponoviti.

Na kraju, želim da se zahvalim Komisiji UN za kulturne događaje što je prepoznala značaj ove izložbe i omogućila njeno izlaganje, ali i celom timu koji je organizovao ovaj događaj.

 

Izlaganje predsednice Koordinacije srpskih udruženja porodica nestalih, ubijenih i poginulih lica sa prostora bivše Jugoslavije Mirjane Božin

 

Pozdravljam sve prisutne, koji su odvojili svoje vreme da danas budu na izložbi „Sećanja“ i na taj način pruže podršku porodicama nestalih da nastave sa svojim aktivnostima i da  nikako ne dozvolimo da nestali u oružanim sukobima na području bivše Jugoslavije 1990-tih godina padnu u zaborav.

Koordinacija srpskih udruženja porodica nestalih, ubijenih i poginulih lica sa prostora bivše Jugoslavije, koju predstavljam, je krovna organizacija koja okuplja više od 60 udruženja porodica žrtava iz Republike Srbije, Republike Srpske i Crne Gore.

I posle 35 godina od prvih nestanaka, Koordinacija srpskih udruženja porodica nestalih, ubijenih i poginulih lica sa prostora bivše Jugoslavije želi da svetskoj javnosti uputi poruku da je pitanje nestalih lica jedno od najtragičnijih posledica ratova na prostoru bivše Jugoslavije i da se trenutno u celom regionu traži još 9.579 lica.

Za Koordinaciju pitanje potrage za nestalima nije političko, ni dnevno političko pitanje, nije pitanje etničke pripadnosti već duboko humano i civilizacijsko pitanje čije je rešavanje zajednički dug prema prošlosti, ali i prema budućnosti i suživotu koji želimo da gradimo sa svojim komšijama.

I danas, porodice sa bolom ali i nadom čekaju istinu o njihovom stradanju i mogućnost da svoje bližnje ožale na dostojan način. Zbog toga nikada nećemo odustati od potrage za nestalima niti prestati da insistiramo da se rasvetli sudbina svakog pojedinca.

Koordinacija kroz regionalnu mrežu pokušava graditi zajedničku budućnost i pomirenje.   Danas apelujemo na međunarodnu zajednicu, da izvrši pritisak i da se ubrza rešavanje sudbine nestalih. Porodice žive u bolu i neizvesnosti, mnoge su nas napustile a da nisu pronašli svoje najmilije i na dostojanstven način sahranili.

Zato izložba „Sećanja“, baš na ovom mestu, ima poseban značaj za porodice nestalih ali i za društva u celini, koja sa sobom nose moralnu i društvenu odgovornost za rešavanje problematike nestalih lica, nastalu iz potrebe da se ljudsko dostojanstvo stavi iznad političkih podela i nacionalnih granica.

 

Izlaganje predsednice Udruženja porodica nestalih i poginulih lica „Suza“ Dragane Đukić

 

Nakon ratova devedesetih na prostoru bivše Jugoslavije, nestala i poginula lica vode se kao brojevi, zahtevi, predmeti lišeni svog identiteta, NN lica bez imena i prezimena, kao statistika. Nema ništa gore za jednu porodicu kada doživi da mu jedan ili više članova postanu deo takve statistike.

Porodice su udružene u udruženja i svojim aktivnostima se bore protiv zaborava žrtava bilježenjem njihovih sudbina u riječi i slici. Smatramo da je važno da se svakoj žrtvi posveti jednaka pažnja i pijetet.

Slike su proistekle iz rada sa porodicama kroz psihološke radionice, oslikane su sjećanjema, ilustruju lepe trenutke koji su potisnuti dugogodišnjim traganjem i neizvjesnošću, daju porodicama snagu da izdrže u daljem traganju, vraćaju nestalima imena i prezimena.

Pred Vama su slike “Sećanja” za samo 33 porodice koje žive u bolnoj neizvjesnosti, a traga se još za hiljadama nestalih. Njihove priče su posebne, ali u jednom iste, u želji da se pronađu bližnji i mjesto da se upale sveće koje će obasjati sjećanja, pružiti nadu da život može da ide dalje.

Posebnu zahvalnost dugujemo članovima porodica, učesnicima projekata, koji se nisu štedjeli i po ko zna koji put djelili sa nama svoja najbolnija sjećanja, a sve u želji da svoje najmilije otrgnu od zaborava.

Aktivnosti memorijalizacije smo započeli podrškom Međunarodnog komiteta Crvenog krsta, a nastavili zahvaljujući regionalnom projektu pod nazivom «Podrška Evropske Unije u izgradnji poverenja na Zapadnom Balkanu» koji finansira Evropska unija a sprovodi Program Ujedinjenih nacija za razvoj. (UNDP). Ovim putem se zahvaljujemo.

Izložbom “Sećanja” porodice apeluju da je krajnje vreme da se bolna neizvjesnost okonča i da se vrati svakom nestalom licu identitet.

 

Izlaganje jednog od autora izložbe „Sećanja“ Dragane Milić

 

Veliko je zadovoljstvo biti danas ovde i predstavljati ljude, koji su smogli snage da svoju patnju i neispričane priče podele sa drugima. Pred vama nisu samo slike, to su sećanja roditelja, dece, braće, sestara, supruga i rođaka, koja su protkana najiskrenijim emocijama prema svojim najmilijima.

Moj zadatak je bio jako odgovoran jer je trebalo saslušati priče ljudi, koji su u svojim rodnim mestima na Kosovu i Metohiji preživeli neshvatljivo teške događaje pri samom kraju 20. i početkom 21. veka. Tokom pripreme radova najodgovorniji zadatak bio je pristupiti ljudima na pravi način, pokazati razumevanje i ljubav, uz duboku empatiju. Patnja ovih ljudi je ogromna. Oni su godinama nosili svoj teret i trudili se da druge ljude ne opterećuju njime. Zbog toga su u početku bili sumnjičavi prema nama iz Crvenog krsta, smatrali su da nećemo razumeti njihove probleme. Posle nekoliko zajedničkih sastanaka počeli su da otvaraju dušu i da dele svoja najdublja osećanja.

Svaki sastanak je bio emotivan, zajedno smo plakali i smejali se. Trudili smo se svi zajedno da pored beskrajne tuge pronađemo trenutke mira i lepe uspomene na nestala lica. Ja sam ovde samo posrednik, neko ko je ilustrovao sećanja. Plašila sam se da neću umeti na adekvatan način da predstavim njihove uspomene. Često sam ih pitala za iskreno mišljenje, crtala ilustracije… Nisam dobila nijednu negativnu kritiku, čak i kada nije bilo sve kako su zamislili, jer su me prihvatili kao prijatelja. Svaki sastanak je bio jako emotivan i često smo razgovarali sa suzama u očima. Trenutak kada su dobili završene slike je bio najemotivniji jer su u njima zaista videli svoje voljene osobe. To je najveće priznanje mog rada, kao i poverenje koje su mi ukazali.

Slike koje se nalaze pred vama predstavljaju uspomene na nestale Srbe. Oni nisu samo broj, statistički podatak i žrtve, već voljeni ljudi, očevi, sinovi, majke, tetke, stričevi, braća, ćerke… Pravi autori slika su članovi porodica nestalih, koji su dragi ljudi puni ljubavi, bez mržnje, iako su propatili veći deo svojih života. U njihovo ime vas pozivam da zastanete i pogledate ove dirljive uspomene koje prkose zaboravu.

 

Pesma „Ubico“ Dragice Majstorović, majke nestalog Ivana Majstorovića

 

,,Ubico, biće ti sve oprošteno.
Samo mi kaži gde si mi sina zakopao.
Da li si mu labski kamen na grupi stavio
ili si sitnički pesak po njemu prosuo?
Možda si ga u moju njivu položio?
Kako si ga osudio,
koju si mu krivicu pronašao?
Šta si mu na kraju rekao?
Da li si mu oči svezao?
Ili si smelo u lice dete gledao? Ni ljubav još nije spoznao
ni žilet nije kupio
da bi bradu obrijao,
da mu naraste stalno je čekao?
Ubico, reci mi,
da li se na smrtnom času Bogu pomolio,
da li je majku dozivao?
Kakvu si mu smrt odredio?
Da li si ga streljao?
Jer samo dete je bio?
Kako si mogao?
Ubico, biće ti sve oprošteno
samo mi kaži gde si ga sahranio.
Ispod kog drveta si mu život ugasio?
Kojom si ga travom ozelenio?
Kako si kući otišao?
I decu pomilovao
kada si moje dete ubio?
Kako si noćas spavao
da li si moje čedo sanjao?
Ubico, biće ti sve oprošteno
samo mi kaži gde si mi sina pokopao.
Ili si mu srce na svetoj pijaci prodao?“