Излагање говорника са отварања изложбе „Сећања“

Излагање председника Комисије за нестала лица Вељка Одаловића

 

Крај 20. века на простору некадашње Југославије био је врло буран и са трагичним исходом. Последице сукоба 1990-тих могу се јасно осетити и данас. Хиљадама људи се у том периоду изгубио сваки траг, али тим нестанцима нису само они били жртве ових немилих догађаја.

Хиљаде породица је тада изгубило своје највредније богатство, своје чланове, своје најмилије.  Поред тога, протеране су са својих вековних огњишта, у друге државе без могућности да се једног дана у њих врате. Живот је тада присилно стао и за једне и за друге. Бол са којима су се породице суочиле био је без преседана. Са тим болом кроз ових безмало 35 година они су се носили онако како су умели, уз бес, разочарање, тугу, очај и немоћ. Међутим, све те године различитих емоција имале су увек нешто заједничко – отпор забораву.

У тој свакодневној борби за незаборав обесхрабрује чињеница да су породице сваког тренутка све даље од трагедија, а нимало се не приближавају истини. Њихова прошлост стоји у месту, садашњост је неизвесна, а будућност према овом проблему није благонаклона. Проток времена чини да догађаји и људи неосетно падну у заборав када им се не посвећује пажња. Питање несталих лица од свог настанка пркоси том следу. Докле год постоје они који се боре за разрешење сваке судбине, заборав није опција за нестале.

Пред нама је 32 рада који су у сарадњи чланова породица и уметника још једном оживели оне за којима се трага, кроз најлепша сећања на тренутке пред којима су и време и бол немоћни. Ова изложба је још једна победа љубави и успомена оних чија је жртва јача од смрти.

Ове приче вам неће говорити о непорецивој трагедији која стоји иза сваке од њих. На њима нећете видети трагове разарања, уништене цркве и гробља, нећете чути звуке оружја, нећете осетити мржњу. На њима ћете видети призоре из топлог, свакодневног живота, који су породицама заувек сурово отети. Уместо статистичких података и биланса жртава, видећете све што су нестали били и шта су све могли да постану. На њима је љубав у сировом и једноставном облику, она која је недодирљива сваком сукобу.

Драго нам је што смо и на овај начин могли да будемо део светлости која обасјава сећање на жртве. Поносни смо на снагу сваког појединачног члана породица несталих. Оно што видите је само делић. Лично, жао ми је што на изложби нису приказане приче жртава свих националности које су погођене овим сукобима, али се истовремено и надам да ће тако нешто у наредном периоду бити могуће. У евиденцијама несталих лица из целог региона се налази још много прича које чувају сличне емоције, породице чији најмилији заслужују да буду незаборављени. Иницијативе за овакве изложбе, било кроз ликовне или литерарне радове, су важне како би се још једном дао глас онима који га више немају. Оне дају снагу и породицама да истрају у борби све док истина не буде пред њима.

Невине жртве су ране наше цивилизације које заслужују да буду залечене, да више не крваре, већ да њихов ожиљак подсећа да се слично никада не сме поновити.

На крају, желим да се захвалим Комисији УН за културне догађаје што је препознала значај ове изложбе и омогућила њено излагање, али и целом тиму који је организовао овај догађај.

 

Излагање председнице Координације српских удружења породица несталих, убијених и погинулих лица са простора бивше Југославије Мирјане Божин

 

Поздрављам све присутне, који су одвојили своје време да данас буду на изложби „Сећања“ и на тај начин пруже подршку породицама несталих да наставе са својим активностима и да  никако не дозволимо да нестали у оружаним сукобима на подручју бивше Југославије 1990-тих година падну у заборав.

Координација српских удружења породица несталих, убијених и погинулих лица са простора бивше Југославије, коју представљам, је кровна организација која окупља више од 60 удружења породица жртава из Републике Србије, Републике Српске и Црне Горе.

И после 35 година од првих нестанака, Координација српских удружења породица несталих, убијених и погинулих лица са простора бивше Југославије жели да светској јавности упути поруку да је питање несталих лица једно од најтрагичнијих последица ратова на простору бивше Југославије и да се тренутно у целом региону тражи још 9.579 лица.

За Координацију питање потраге за несталима није политичко, ни дневно политичко питање, није питање етничке припадности већ дубоко хумано и цивилизацијско питање чије је решавање заједнички дуг према прошлости, али и према будућности и суживоту који желимо да градимо са својим комшијама.

И данас, породице са болом али и надом чекају истину о њиховом страдању и могућност да своје ближње ожале на достојан начин. Због тога никада нећемо одустати од потраге за несталима нити престати да инсистирамо да се расветли судбина сваког појединца.

Координација кроз регионалну мрежу покушава градити заједничку будућност и помирење.   Данас апелујемо на међународну заједницу, да изврши притисак и да се убрза решавање судбине несталих. Породице живе у болу и неизвесности, многe су нас напустилe а да нису пронашли своје најмилије и на достојанствен начин сахранили.

Зато изложба „Сећања“, баш на овом месту, има посебан значај за породице несталих али и за друштва у целини, која са собом носе моралну и друштвену одговорност за решавање проблематике несталих лица, насталу из потребе да се људско достојанство стави изнад политичких подела и националних граница.

 

Излагање председнице Удружења породица несталих и погинулих лица „Суза“ Драгане Ђукић

 

Након ратова деведесетих на простору бивше Југославије, нестала и погинула лица воде се као бројеви, захтеви, предмети лишени свог идентитета, НН лица без имена и презимена, као статистика. Нема ништа горе за једну породицу када доживи да му један или више чланова постану део такве статистике.

Породице су удружене у удружења и својим активностима се боре против заборава жртава биљежењем њихових судбина у ријечи и слици. Сматрамо да је важно да се свакој жртви посвети једнака пажња и пијетет.

Слике су проистекле из рада са породицама кроз психолошке радионице, осликане су сјећањема, илуструју лепе тренутке који су потиснути дугогодишњим трагањем и неизвјесношћу, дају породицама снагу да издрже у даљем трагању, враћају несталима имена и презимена.

Пред Вама су слике “Сећања” за само 33 породице које живе у болној неизвјесности, а трага се још за хиљадама несталих. Њихове приче су посебне, али у једном исте, у жељи да се пронађу ближњи и мјесто да се упале свеће које ће обасјати сјећања, пружити наду да живот може да иде даље.

Посебну захвалност дугујемо члановима породица, учесницима пројеката, који се нису штедјели и по ко зна који пут дјелили са нама своја најболнија сјећања, а све у жељи да своје најмилије отргну од заборава.

Активности меморијализације смо започели подршком Међународног комитета Црвеног крста, а наставили захваљујући регионалном пројекту под називом «Подршка Европске Уније у изградњи поверења на Западном Балкану» који финансира Европска унија а спроводи Програм Уједињених нација за развој. (УНДП). Овим путем се захваљујемо.

Изложбом “Сећања” породице апелују да је крајње време да се болна неизвјесност оконча и да се врати сваком несталом лицу идентитет.

 

Излагање једног од аутора изложбе „Сећања“ Драгане Милић

 

Велико је задовољство бити данас овде и представљати људе, који су смогли снаге да своју патњу и неиспричане приче поделе са другима. Пред вама нису само слике, то су сећања родитеља, деце, браће, сестара, супруга и рођака, која су проткана најискренијим емоцијама према својим најмилијима.

Мој задатак је био јако одговоран јер је требало саслушати приче људи, који су у својим родним местима на Косову и Метохији преживели несхватљиво тешке догађаје при самом крају 20. и почетком 21. века. Током припреме радова најодговорнији задатак био је приступити људима на прави начин, показати разумевање и љубав, уз дубоку емпатију. Патња ових људи је огромна. Они су годинама носили свој терет и трудили се да друге људе не оптерећују њиме. Због тога су у почетку били сумњичави према нама из Црвеног крста, сматрали су да нећемо разумети њихове проблеме. После неколико заједничких састанака почели су да отварају душу и да деле своја најдубља осећања.

Сваки састанак је био емотиван, заједно смо плакали и смејали се. Трудили смо се сви заједно да поред бескрајне туге пронађемо тренутке мира и лепе успомене на нестала лица. Ја сам овде само посредник, неко ко је илустровао сећања. Плашила сам се да нећу умети на адекватан начин да представим њихове успомене. Често сам их питала за искрено мишљење, цртала илустрације… Нисам добила ниједну негативну критику, чак и када није било све како су замислили, јер су ме прихватили као пријатеља. Сваки састанак је био јако емотиван и често смо разговарали са сузама у очима. Тренутак када су добили завршене слике је био најемотивнији јер су у њима заиста видели своје вољене особе. То је највеће признање мог рада, као и поверење које су ми указали.

Слике које се налазе пред вама представљају успомене на нестале Србе. Они нису само број, статистички податак и жртве, већ вољени људи, очеви, синови, мајке, тетке, стричеви, браћа, ћерке… Прави аутори слика су чланови породица несталих, који су драги људи пуни љубави, без мржње, иако су пропатили већи део својих живота. У њихово име вас позивам да застанете и погледате ове дирљиве успомене које пркосе забораву.

 

Песма „Убицо“ Драгице Мајсторовић, мајке несталог Ивана Мајсторовића

 

,,Убицо, биће ти све опроштено.
Само ми кажи где си ми сина закопао.
Да ли си му лабски камен на групи ставио
или си ситнички песак по њему просуо?
Можда си га у моју њиву положио?
Како си га осудио,
коју си му кривицу пронашао?
Шта си му на крају рекао?
Да ли си му очи свезао?
Или си смело у лице дете гледао? Ни љубав још није спознао
ни жилет није купио
да би браду обријао,
да му нарасте стално је чекао?
Убицо, реци ми,
да ли се на смртном часу Богу помолио,
да ли је мајку дозивао?
Какву си му смрт одредио?
Да ли си га стрељао?
Јер само дете је био?
Како си могао?
Убицо, биће ти све опроштено
само ми кажи где си га сахранио.
Испод ког дрвета си му живот угасио?
Којом си га травом озеленио?
Како си кући отишао?
И децу помиловао
када си моје дете убио?
Како си ноћас спавао
да ли си моје чедо сањао?
Убицо, биће ти све опроштено
само ми кажи где си ми сина покопао.
Или си му срце на светој пијаци продао?“